Српска Круна

"Смрт Је Непровјерена Гласина"

Књигу Емира Кустурице "Смрт је непровјерена гласина", у издању Компаније "Новости", можете купити на страницама Корисне Књиге http://www.korisnaknjiga.com/ за само 750,- дин.

У седамнаест поглавља, у седамнаест аутентичних, узбудљивих, неверовартних и провокативних прича, прослављени српски режисер Емир Кустурица, отвара породични албум, исписује своју биографију и сјајно осликава другу половину 20. и прву деценију 21. века.  И аутобиографија, и хроника, и својеврсни филм састављен од прича у којима Кустурица, описујући и људе и догађаје, не штеди ни себе, ни друге. Искрена приповест. Чаролија од речи. Књига у којој писац ништа није прећутао.

Одломак из књиге:

"Иво Андрић је мој херој"

Једино мјесто у Сарајеву у коме су ратне приче губиле на тежини и гдје су постајале мање опасне, била је кафана „Шеталиште“. Рат никако није долазио на дневни ред и озбиљно разматрање у „Шеталишту“. Најпијанији гост из старије генерације је говорио:
- Шта сте се усрали. Откако је свијета и вијека људи се туку и јебу, ја не могу ни једно ни друго, али бих волио да макар гледам, да ме мине жеља!
- Шта да гледаш, прво или друго?
- Свеједно, нема ту разлике, сједиш и гледаш рат, половка испред тебе, наређаш гавриловићке и травничког сира и бог те веселио!
Насловна страна листа „Воx“, на њој карикатура Иве Андрића набијеног на наливперо, као на колац. Џони Деп се нагнуо над ту слику и рекао:

- It looks like commercial add for horror movie?

Џони се питао зашто би неко нобеловца пробио пером?

- Why they treated him like this?

Није ми било тешко да објасним ко је нобеловац и зашто је набијен на перо:
- То је слика оживљавања суровог начина на који је главни јунак романа „На Дрини ћуприја“, Радисав, набијен на колац. Он је рушио ноћу што су градитељи градили дању. Градња моста није напредовала па су, на крају, Радисава ухватили и набили на колац.

Андрић је мој херој. Хрват по рођењу, Србин по опредјељењу. Пришао је страни која је највећи губитник на Балкану. Писац који је једнако добар као и Томас Ман, а када један мали народ има такву величину, то је знак да, барем у нечему, равноправно стоји уз већу европску браћу. Његова бурна биографија, између осталог, каже да је велики писац био члан организације „Млада Босна“, која је у Сарајеву организовала атентат на престолонасљедника. Он није директно умијешан у ту работу.Докторирао је у Бечу, а тај докторат је један од извора мржње којом се напајају босански Муслимани. У тој књизи је, поред осталог, написано да се духовни живот у Босни, за вријеме турске окупације, одвијао једино у православним манастирима. Андрић је био амбасадор Краљевине Југославије. Тито га није волио, али га није дирао, оставио му је мјесто у књижевности Југославије. Нико и никада није боље познавао овдашње људе, нити је ико стигао до Андрићевих висина у демистификацији балканског човјека. Он је једини до краја разумио тај драматични троугао: ислам, католицизам, православље, чије су љубави, како је писао, биле тако далеко, а мржње тако близу. Муслимани су гледали у Истанбул, Срби у Москву, а Хрвати у Ватикан. Тамо су им биле љубави, а мржње су биле ту, међу њима. Рјечју, човјек геније.

„Vox“ је још прије избора објављивао да ће Срби живјети у Муслиманији као грађани другог реда. „Духовитост“ ових младића изазивала је осмјех на лицу предсједника Босне, Алије Изетбеговића.

- You can not call it funny!

- Ни ја нисам вјеровао да се духовитошћу може назвати то што неко напише да ће овај други, припадник друге вјере и нације, у новонасталој држави постати грађанин другог реда.

- It’s scary man!

- Предсједник Изетбеговић се са овим „Vox“-ом и Андрићем набијеним на перо, сликао у рекламне сврхе, држећи овај број листа у рукама, и уз осмјех говорио: „Симпатично се шале ови младићи...!“

Гледао сам кроз прозор овог стана како парадирају ликови из Андрићеве литературе. Само што на овом платоу није демонстрирана дирљива црта заједничког живота и пријатељства. Ту није било оне духовности и топлине стваране у „Шеталишту“, која је могла да грије читава насеља у Сарајеву.
Тик испод прозора, због близине издавачке куће „Свјетлост“, парадирала је босанска елита, а ја сам их звао тутумраци. Сва три народа имала су своје тутумраке и они је требало да докажу како Андрић није у праву када каже да су љубави трију конфесија тако далеко, а мржње ту пред носом. Сада су тутумраци стајали распети између прошлости из које су стигли и новог времена које је наметнуло демократију, али и нацију. Дјеловање тутумрака је у новонасталој националној демократији требало да буде спасоносна формула избјегавања рата.
Пјесници, рецензенти, уредници, академици, спикери, пјевачи, композитори лаких нота, у Сарајеву никада нису свој утицај учинили јачим и важнијим од утицаја припростих пиљара, хоџа, попова и месара. Никада њихова удружења и академије по снази и утицају, нису достигле снагу зрачења вјерских обреда у џамијама или црквама, гдје су успјешно дјеловали попови и хоџе.

Гледао сам тутумраке како се врзмају око бронзаних биста у парку испред Петра Прерадовића 1. Пуше, сједе, мјеркају бисте Андрића, Селимовића, Куленовића, Ћопића и питају се: „Ђе сам ја у тој причи?“

Замишљају своје бисте, које би по мјерама нових времена, а та су времена неумитно стизала, могле достојно да замијене „изанђале“ великане. Они су већи дио посла већ обавили. Дуги низ година радили су на властитом успону. Већ су ишаловали темеље за своје постаменте. Остало је још да залију бетон. Шалунг је ишао на рачун, сада већ распаднуте, Титове Југославије, а бетон је требало да наплате од националиста. Уз мало среће, и бронзане бисте ће неко за њих наручити, па да као славни писци гледају на Сарајлије бронзаним очима.
Трансфер је учињен у тренутку када су из издавачких савјета, одбора, и ко зна каквих „друштвених чуда“, стигли да своју стручност дарују новом систему. Једино што им је недостајало, било је дјело. Углавном скрибомани, они су ова смутна времена доживљавали као шансу да се домогну статуса и нахране своју слабашну, рањиву душу успјехом по сваку цијену. Па макар и по цијену рата. Свеједно у којој улози. Да ли је требало да одглуме жртве или да буду злочинци, није било важно.
У томе је пресудну улогу играла њихова „доброта“, па су Иву Андрића називали „пиздом од човјека“! (нека ми опрости што ово цитирам) И, онако, успут, припуштали му, захваљујући властитој доброти, да је велики умјетник. Јер у слому вриједности, у рату, на улици, боље ти је бити добар човјек, него добар умјетник. А то је, опет, најбољи пут да се стигне, преко рашчовјечења великог умјетника, до жељеног циља. Да се касније може слободно рећи:
- Ни његова литература, када се боље размисли, није богзна шта.

Њиховим дјелима су се радовали само сарајевски глодари, мишеви и пацови, навикнути на гомиле обимних писанија које су због лоше продаје брзо стизале у подрумске просторије издавачких предузећа. Ти људи који су једино глодаре радовали, пуним устима су називали нобеловца хуљом! Све се, опет, завршавало на питању оног сјецикесе Кере:

- Гдје сам ја у овој причи?

Одговор је, кад су тутумраци у питању, био:

- Нигдје!

На великом скупу у Фочи, којег је организовао СДА и гдје је било, како су писале новине, више од сто хиљада људи, маса је пријетила и махала неким сабљама. Учесници који су носили униформе Ханџар дивизије и тако оживјели сјећање на времена када су босански муслимани помагали СС дивизију у пропалом нападу на Москву, сада су замахивали сабљама и пријетили Србима осветом за Муслимане које су четници поклали у Другом свјетском рату. Наводно су били спремни да сада они кољу:

- Не треба Србе оволико да провоцирате, најебаћете Миро! - рекао је Младен Матерић Мирсаду Пуриватри.

- Ако ми добијемо батине од Срба, има и за то лијека! - испричао му је ону моју причу из кафане!

У Пуриватриној подјели улога, Срби су виђени како им у наставку сљедује добра порција батина од Американаца. Тако сам и ја, коначно, схватио, зашто је предсједник БиХ Алија Изетбеговић изгледао као човјек који се није плашио гомиле оружја која је била у посједу ЈНА.

На крају разговора, рекао сам Изетбеговићу да је тај страх и мржњу најбоље описао Андрић у причи „Писма из 1920“. Није му било драго да то чује, а помен Андрићевог имена је на његовом лицу изазвао једва видљиву промјену.
Тек на ходнику, када смо одлазећи из стана његовог сина, облачили ципеле, није могао да сакрије своја осјећања:

- Је ли, бога ти, ти оно хоћеш да снимаш „На Дрини ћуприју“?

Ја му велим:
- Мислио сам, али је скупо, голема је то продукција.

Он каже:
- Што то болан радиш? У Андрића је литература пуна мржње, он ти је био подворничко копиле.

Ја сам тада отишао из стана његовог сина и знао сам да Изетбеговић не може бити мој предсједник. Не због тога што ипак, нико никада није добио Нобелову награду захваљујући мржњи. Онај који ружно говори о мојим херојима, није могао бити мој предсједник.